RU Uči u Telegramu

← Nazad

Centralna i severna Srbija: kako se ovde zaista govori

Udžbenik daje pravilan srpski. Beograd i Novi Sad govore istim tim jezikom - ali rečenicu slažu drugačije. Razlika nije u rečima ni u gramatici, nego u dve navike koje se čuju od prvog minuta.

Prvo dobra vest

Književni srpski nije sastavljen „kao prosek regiona“. U njegovoj osnovi je šumadijsko-vojvođanski dijalekat, dakle govor centralne Srbije i Vojvodine. Jednostavnije rečeno: ako živite u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu ili Subotici, razmak između udžbenika i ulice manji vam je nego skoro bilo gde na Balkanu. Ekavica (mleko, lepo, dete), koja se uči, ovde i jeste norma - ništa se ne mora preučavati.

Dalje sledi ono čega u udžbeniku obično nema.

Prva navika: „da“ umesto infinitiva

U udžbeniku: Želim šetati. Na ulici se tako gotovo i ne govori. Govori se ovako:

To nije sleng ni nemar. Srpski je vekovima bio u susedstvu bugarskog, makedonskog, grčkog, albanskog i rumunskog. Ti jezici su srodni na različite načine, a neki i nisu srodni - ali su se svi složili oko jednog: infinitiv je potisnut vezom „da + glagol u ličnom obliku“. Što dalje na jugoistok, potiskivanje je potpunije; u Hrvatskoj se, obrnuto, infinitiv drži čvrsto. Srbija je na sredini te skale i u razgovoru bira „da“.

Praktičan zaključak je neočekivano prijatan: tako je lakše, a ne teže. Nov oblik ne treba učiti - glagol ide u isto lice u kome je već rečeno „hoću“ ili „mogu“.

Zamka je tačno jedna - lice mora da se poklopi: hoću da idem, hoćeš da ideš, hoćemo da idemo. Ruskog govornika navika vuče ka nepromenljivom obliku, pa ispadne hoću da ide - „hoću da on ide“. To se čuje odmah.

Infinitiv pri tome nije umro. Živi u budućem vremenu (radiću, ja ću raditi), u bezličnim natpisima (Zabranjeno je pušiti) i u pisanom, službenom govoru. Dakle nije reč o „tačno / netačno“, nego o „kancelarija / živ razgovor“.

Druga navika: pitanje počinje sa „Je l’“

Udžbenik uči da se pita sa da li: Da li si tu?, Da li možeš?. Živo pitanje u Beogradu češće zvuči drugačije:

Je l’ je stanjeno je li, doslovno „je li“. Nekada se odnosilo na glagol „biti“, a onda se ukočilo i postalo univerzalan početak pitanja: dalje može doći bilo koji glagol. Posebno živi i repić je l’ da? na kraju rečenice.

Na sluh je to jedna kratka spojnica, skoro „žel“, slepljena sa sledećom rečju. Zato ju je teško uhvatiti: uho čeka duže da li, a pitanje je već prošlo.

Da li pri tome nije nestalo i nije greška. To je neutralan oblik - na mestu u ustanovi, u pismu, na televiziji. Razlika nije „tačno / netačno“, nego „na šalteru / sa komšijom“.

Sever: vojvođanski sloj u svakodnevici

Vojvodina je tri veka provela u Austrougarskoj, i trag je ostao ne u gramatici, nego u svakodnevnim rečima - nemačkog i mađarskog porekla:

Poštena ograda: većina ovih reči odavno je izašla izvan Vojvodine i čuje se po celoj Srbiji - u Beogradu će paradajz i šporet reći jednako mirno. Specifično severno ostaje ne toliko rečnik koliko tempo: u Vojvodini se govori osetno sporije i razvlače se samoglasnici, u Beogradu brže i suvlje. Po subjektivnom utisku to znači jednostavnu stvar: Novi Sad je lakši za sluh nego Beograd, i prvi razgovori tamo idu lakše.

Šta sa tim raditi

Ništa ne preučavati. Dodati dve mehaničke navike:

To je dovoljno da molbe i pitanja prestanu da zvuče kao red iz priručnika fraza. Sve ostalo su rečnik i vreme, a tu prečica nema: do sigurnog svakodnevnog srpskog ide istih 500-600 sati.

U MyLexu žive oba oblika pitanja: Da li… tamo gde je fraza za ustanovu, Je l’… tamo gde je za prodavnicu, stan ili komšiju. A veza „da + glagol“ je osnovna: među frazama sa „hoću / mogu / moram“ koristi je 96%.